Ivan Rastegorac, izložba

izložba plakata u okviru 6. beogradskog festivala poezije i knjige, i omaža pesniku Ivanu Rastegorcu, koje sam dizajnirala od njegovih radova, knjiga, fotografija, crteža i materijala iz novina koji je sakupljao.
Fotografije: Neško Uskoković

Ivan Rastegorac je rođen 1940. godine u Prištini. Školovao se u Novom Sadu i Jagodini, gimnaziju je završio u Beogradu, a diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu na grupi za jugoslovensku književnost sa opštom književnošću.
Bio je urednik u "Studentu", "Vidicima", "Filmskim novostima", u Radio Beogradu, tribine Udruženja književnika Srbije, Pesničkih novina i Književnih novina.
Od 1978. do 1990. aktivno je učestvovao u umetničkom pokretu Klokotristi.
Objavio je 10-ak knjiga poezije, pisao je radio i dokumentarne drame i adaptirao niz pesničkih tekstova za scensko izvođenje.
Ivan Rastegorac je zastupljen u 20-ak antologija poezije na srpskom jeziku i stranim jezicima. Dobitnik je pesničkih nagrada "Borski grumen", "Dušan Srezojević", "Zlatni Orfej" i nagrade "Vasko Popa" za zbirku pesama "Glava".


Evo nekoliko radova i pesama : : : : :




-----

Exhibition of posters at the 6th Belgrade Poetry and Book Festival, an homage to Serbian poet Ivan Rastegorac, that I designed from his work, books, photos, drawings and material from newspaper that he collected in special notebooks...

ТРЧАЋУ ДОВЕК

Трчаћу,

трчаћу довек.

Трчаћу

непрестано избацујући из себе

чудесне облике крикова.

Трчаћу

понад речи,

преко километарских реченица

сув и крт,

велик и јак,

лак и мек.

У почасном кругу

наилазићу на своје остатке

на атлетској стази.

Најзад, лећи ћу у кревет

на коме спавају очи.

Спаваћу.

Трчаћу, трчаћу.

Трајаћу довек.

ЈА НОСИМ СВЕТЛОСНИ ОКЛОП

Ја носим светлосни оклоп;

зачаран пролазим

испод слапова времена.

Ја светлосни сноп удевам,

преламам у сну.

Пода мном сува трава гори

и старе новине

претварају се у вечни пламен.

Омађијан пролазим

и додирујем ствари.
Ја повезујем ствари
удаљене и туђе.

Кроз светлосни оклоп

не разазнајем ударце.

Само их

трпим.

ВЕЛИКИ ЕКРАН

Жреци су ваљда горе,

јер у облацима већ дрхте

плаве муње.

Иначе, неред је на небу:

звезде се откидају,

с пљуском падају у воду.

Иза поларних крајева свиће,

компас отказује послушност

(магнетна игла прави глупости!)

брод-привиђење вуче за собом

светлост наднаравне дужине.

Морнари ропћу. У очајању

призивају причу о Исусу Навину:

Исус нареди сунцу да се заустави.

Небо у улози великог екрана:

на њему се огледају сенке

случајних фигура.

Оригинали свих слика

налазе се негде далеко;

ваздушно пространство лежи

између оригинала и копије.

Огледала мора растављена

на слојеве различите густине.

Жреци проверавају огледала

приносећи их гребенима:

гребени постају високи таласи,

високи таласи постају гребени.

Иза поларних крајева свиће.

Будимо се на дну

ваздушног океана.

I’LL RUN AS LONG AS I LIVE

I’ll run,

I’ll run as long as I live.

I’ll run

constantly forcing out of myself

wondrous forms of cries.

I’ll run

above words,

across mile-long sentences,

dry and brittle,

big and strong,

light and soft.

In the course of a victory lap

I’ll come across my own remains

on the racetrack.

Eventually, I’ll lie in bed

where eyes sleep.

I’ll sleep.

I’ll run, I’ll run.

I’ll last as long as I live.

I WEAR AN ARMOUR MADE OF LIGHT

I wear an armour made of light;

enchanted, I pass

under cascades of time.

I insert light beams,

breaking them in my sleep.

Dry grass burns under my feet,

as do old newspapers,

turning into eternal flame.

Enchanted, I pass

and touch things. 

I connect things

distant and foreign.

Through the armour of light

I fail to register the blows I receive.

I merely

suffer them.

BIG SCREEN

The priests are presumably up there,

for blue bolts are already pulsating

in the clouds.

Otherwise, it is chaotic up there in the sky:

stars get torn off,

and fall down into water with a splash.

Dawn breaks beyond the polar regions,

the compass runs wild

(its magnetic needle acting foolishly!),

the ship-apparition drags behind

light of supernatural wavelength.

The sailors chafe. In despair,

they invoke the story of Jesus Navin:

Jesus ordered the sun to stop.

The sky acting like a big screen:

shadows of accidental figures

are reflected in it.

The originals of all pictures

are somewhere far away;

aerial expanse lies

between the original and a copy.

Mirrors of the sea split

into layers of varying density.

The priests check the mirrors

holding them close to the rocks:

the rocks turn into high waves,

high waves become rocks.

It is dawning beyond the polar regions.

We awake at the bottom

of the aerial ocean.