Još jedna korica za knjigu Milorada Pavića, za elektronsko izdanje na Amazonu, u ediciji Kindle - Second Body (Drugo telo), na kojoj smo zajedno radile Maja Jovanović, moja prijateljica i sjajna ilustratorka i ja.
http://www.amazon.com/Second-Body-ebook/dp/B0043VE09O/ref=sr_1_1?s=books&ie=UTF8&qid=1304676299&sr=1-1
Opet ponovo nekako simbolički i nimalo slučajno, baš ovaj naslov, baš ova knjiga, baš ovakvo izdanje. "Jer je i roman osuđen da dobije drugo telo, novo telo, koje će posle njegove papirne smrti zablistati digitalnim sjajem novog doba."
I belo, bez okvira i granica. I dijagonale i lukovi. Kao Pavićevo vreme, o kojem sam pisac kaže:
"To zaista nije obično vreme. Jedan kritičar je izabrao dobar izraz: 'dijagonalno vreme'. Ja bih predložio i jedan drugi naziv: 'prenapregnuto' vreme, koje slično prenapregnutom betonu u građevinarstvu, zahvaljujući svojim specifičnim svojstvima, omogućuje izgradnju velikih lukova. Tako se i neke moje priče dešavaju ispod velikog vremenskog luka koji počinje, na primer, u desetom veku a završava se ovih dana..."
"U poslednjem romanu Drugo telo, koji je od strane više kritičara nazvan piščevom labudovom pesmom, muški i ženski princip je objedinjen u večitom traganju za ljubavlju i srećom. Sva tri ljubavna para, koji obitavaju različite epohe, doživljavaju najveću sreću i najveću ljubav pred smrt.
U baroknoj ravni Drugog tela koja se odvija u Sent Andreji, opisana je nadgrobna ploča nekog Grka koji je živeo nekoliko vekova pre Hrista. Na toj nadgrobnoj ploči prikazano je telo umrlog na odru, a o njegovoj ivici bila je oslonjena pokojnikova duša koja je imala lik lepe, vitke i mlade devojke u suzama. Dakle, udvojenost duše i tela, duhovnog i materijalnog principa, prikazana je kroz ženski, odnosno muški lik i princip. Dolaskom Hrista, udvojenost duše i tela nije više moguća, jer će on, prema naratorovom otkriću, svojim pojavljivanjima posle smrti opisati hebrejsko slovo sa četiri kraka koje ujedinjuje sve četiri strane sveta i sve moguće suprotnosti.
Traganje za drugim telom Hristovim, koje mu je bilo dato posle smrti i čiji je oblik zagonetan ljudskom umu, kao i za drugim telom svakog pojedinca, ostvaruje se kroz jedinstvo muškog i ženskog principa.
To novo, drugo telo, kao da je ostvarivo jedino kroz jedinstvo ljubavi dva bića koje svoj vrhunac doživljava u smrti.
Zanimljivo je da se na kraju romana Drugo telo za njegovog pravog pisca proglašava naratorova žena, tačnije rečeno žena-čitateljka, što je u skladu sa idejom samog pisca da je budućnost književnosti u dominaciji ženskog pisma. Pisac ostavlja nejasnim činjenicu da li je autor Drugog tela narator ili njegova žena. Na taj način je pisac, koji je uvek kroz svoja dela pružao mogućnost čitaocu da dopisuje, tj. uobličava već napisano delo, ili da na neki način utiče na sudbinu dela, proglasio jednu od čitateljki autorom književnog dela.
Valja uočiti da je Drugo telo posvećeno jednoj ženi, spisateljki i supruzi samog pisca, Jasmini Mihajlović. S obzirom da je Drugo telo poslednji piščev roman, da je u njemu opisana i na izvestan način anticipirana piščeva smrt, i da u njemu, po svemu sudeći ima autobiografskih elemenata, ovu posvetu i nedoumicu da li je pisac knjige u stvari naratorova supruga, možemo razumeti kao zalog za budućnost, kao nadu u dolazak ere ženskog pisma.
Pavić očigledno vidi budućnost književnosti u rukama ženskih pisaca, koje svet doživljavaju unutar sebe, poput sasuda koji sadrži stvoreni materijalni svet.
"Danas je već jasno da ženama piscima nije stalo da ispričaju istu istinu koju vide oni s muški rukopisom. One vide neku drugu istinu i danas o njoj govore bez ustezanja i taj put će biti nereverzibilan."
Kao što život junakinje Predela slikanog čajem biva spašen ukoliko ugleda ženski lik, tako će i budućnost književnosti biti spašena u liku ženskih pisaca i ženskog senzibiliteta. Ženski senzibilitet ne odbacuje i ne isključuje u potpunosti muški senzibilitet, koji, prema rečima pisca, svet doživljava van sebe. Jasno je, dakle, da ženski princip, koji nosi u sebi celokupan svemir, sadrži i muški princip, i budući celokupniji i potpuniji, na njemu ostaje budućnost književnosti i umetnosti uopšte."
Bojana Marcello Grimani
U baroknoj ravni Drugog tela koja se odvija u Sent Andreji, opisana je nadgrobna ploča nekog Grka koji je živeo nekoliko vekova pre Hrista. Na toj nadgrobnoj ploči prikazano je telo umrlog na odru, a o njegovoj ivici bila je oslonjena pokojnikova duša koja je imala lik lepe, vitke i mlade devojke u suzama. Dakle, udvojenost duše i tela, duhovnog i materijalnog principa, prikazana je kroz ženski, odnosno muški lik i princip. Dolaskom Hrista, udvojenost duše i tela nije više moguća, jer će on, prema naratorovom otkriću, svojim pojavljivanjima posle smrti opisati hebrejsko slovo sa četiri kraka koje ujedinjuje sve četiri strane sveta i sve moguće suprotnosti.
Traganje za drugim telom Hristovim, koje mu je bilo dato posle smrti i čiji je oblik zagonetan ljudskom umu, kao i za drugim telom svakog pojedinca, ostvaruje se kroz jedinstvo muškog i ženskog principa.
To novo, drugo telo, kao da je ostvarivo jedino kroz jedinstvo ljubavi dva bića koje svoj vrhunac doživljava u smrti.
Zanimljivo je da se na kraju romana Drugo telo za njegovog pravog pisca proglašava naratorova žena, tačnije rečeno žena-čitateljka, što je u skladu sa idejom samog pisca da je budućnost književnosti u dominaciji ženskog pisma. Pisac ostavlja nejasnim činjenicu da li je autor Drugog tela narator ili njegova žena. Na taj način je pisac, koji je uvek kroz svoja dela pružao mogućnost čitaocu da dopisuje, tj. uobličava već napisano delo, ili da na neki način utiče na sudbinu dela, proglasio jednu od čitateljki autorom književnog dela.
Valja uočiti da je Drugo telo posvećeno jednoj ženi, spisateljki i supruzi samog pisca, Jasmini Mihajlović. S obzirom da je Drugo telo poslednji piščev roman, da je u njemu opisana i na izvestan način anticipirana piščeva smrt, i da u njemu, po svemu sudeći ima autobiografskih elemenata, ovu posvetu i nedoumicu da li je pisac knjige u stvari naratorova supruga, možemo razumeti kao zalog za budućnost, kao nadu u dolazak ere ženskog pisma.
Pavić očigledno vidi budućnost književnosti u rukama ženskih pisaca, koje svet doživljavaju unutar sebe, poput sasuda koji sadrži stvoreni materijalni svet.
"Danas je već jasno da ženama piscima nije stalo da ispričaju istu istinu koju vide oni s muški rukopisom. One vide neku drugu istinu i danas o njoj govore bez ustezanja i taj put će biti nereverzibilan."
Kao što život junakinje Predela slikanog čajem biva spašen ukoliko ugleda ženski lik, tako će i budućnost književnosti biti spašena u liku ženskih pisaca i ženskog senzibiliteta. Ženski senzibilitet ne odbacuje i ne isključuje u potpunosti muški senzibilitet, koji, prema rečima pisca, svet doživljava van sebe. Jasno je, dakle, da ženski princip, koji nosi u sebi celokupan svemir, sadrži i muški princip, i budući celokupniji i potpuniji, na njemu ostaje budućnost književnosti i umetnosti uopšte."
Bojana Marcello Grimani
U sredu, 11. maja u 11h u Institutu za književnost i umetnost, Kralja Milana 2, Jasmina Mihajlović će održati predavanje o e-book-u na primeru Pavićevih romana.
No comments:
Post a Comment