Efrosini Manda-Lazaru, Noje u gradu

Dizajn za knjigu poezije grčke pesnikinje Efrosini Manda-Lazaru, Noje u gradu.

Izdavač: Treći Trg, Beograd

New cover for poetry book by Greek poet Euphrosyne Manta–Lazarou, Noah in The City.

Publisher: Treći Trg, Belgrade, Serbia

 Desi se katkad da, kada grad zeva, u isto vreme pada kiša.

 
Tada stari grad zaudara kao zadah bolesnika ili dah ogladnelog. Probdevši jednu takvu noć, okusih i taj otrov. Prođoh svim sokacima. I rekoh; da je to zato što ne ugledah nijednu ženu kako mete svoj pod i zaliva saksiju. Ili da se otvori neki prozor na kome se pojavi domaćica i istrese čaršave, kakav ćilim ili bar ponjavu. Sretoh samo neku ženu otromboljena mesa koje neprikladno izvire ispod njenog jutarnjeg ogrtača. Videh je u ulici sa barovima i pušionicama hašiša. Savijala je cigaru i ispijala kafu. I dosađivala se kao greh u bezazlenom jutarnjem pogledu. Pored nje, neka mlada devojka je, još uvek u svojoj večernjoj haljini, hranila mačke. Kadar je ukrašavala jedna stoa.
Nekada su stoe bile senovito mesto, kao stablo u prirodi. Sada je senka, ovde gde je nekada postojalo i telo.
Kada grad bdi uz pratilje kazaljke zvezda, ili se desi da je izmaglica, sa automobilskim farovima koji se izgubljeno vrtlože, tada se pomaljaju – kao iz mora kopno – stare kuće, natopljene opijumom nove upotrebe.

Barski leptir koji bdi su poezija i muzika, i taman kada se, primičući se, nečemu ponadaš, sve je, na kraju, samo scenografija. Ljudi sede tamo čitave večeri. Pristiže i neki pevač, započinje u mračnoj prostoriji duša kojom svetlom rečju i kao utehu im objavljuje:
– Imam jedan savršen plan, reče, i pruži
jednu ruku da uzme jednu čašu,
kada je možda mogao umesto toga
da otvori jedan prozor.
A kada bi se odlučio da duvajući rashladi prvo svoju kašu?
Imam savršen plan, reče, a sitni
gestovi koji uslediše
ometoše ga još jedanput. Imam jedan plan.
I sedi opet odsutan.
Neka žena gleda kroz prozor, izvan bara, dvorište stare škole preko puta i bezrazložno u odnosu na trenutak i prilike besedi o kiši:
Pritislo nevreme, govorila je moja majka; posmatrala je znake misleći na kišu koja je dolazila. A ja sam mislila da je moje oči tamo napolju pritiskao mesec. Nezadrživo je vreme i nevreme.

Nevreme je opet na nogama, majko moja! Nemojte me ostavljati samu u šakama njegove srdžbe.
Sede tamo čitave večeri, lutke u izlogu. Tamo gde nalaziš sreću, tamo ćeš naći tugu. Red do neba, krik života i muk smrti zagrljeni se usađuju u mermerne grudi; hipodermično ubrizgano vreme.
Sede, dakle, svi tamo sa svojim kratkim nogama, skupljenim kratkim rukama, i kada u zoru izađu u šetnju, u glavi im se nadimaju ogromni baloni i nemaju se na šta više osloniti do na beskrajnu samoću svojih snova.
Sve u sebi prati spori ritam kornjače. Nebo, kornjačin oklop, kao da im je usisalo usahle utrobe i mlitavu misao, pada na grad.
Njihovo poricanje im je sumpor u žaru cigarete, a nesrećno im samoubistvo lebdi na nepomičnom orozu.